Vārdi: Djordje Balasevic. Divlji Badem.

Vrteli se tockovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet be?e premija.

Smakla se o stepenik njena ?tikla.
Nekad su pogledi bili cista hemija.

Dobro je pocela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade.

Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je ne?ni purpur
divlji badem.

Poneli nas vetrovi k'o maslacke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.

I curice su postale prve macke
a lo?i daci odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlicno zvucalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oci ?irom
promenade.

A nju sam sretao slucajno,
uvek je s pogre?nim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja pro?lih minuta i ova zrna sad.

I pred treci refren vec nismo mladi.
U?la je nedavno sama u kafe "Petrograd".

Suvi?e tajni u ocima,
u zlatni okov joj prstic pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.

Dovraga, kafa je gorcila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.